Danas vam pišem o jednoj priči koja ima duboko emotivnu snagu i podseća nas na to koliko život može da se promeni u trenu. Tema današnjeg članka je žena, čije se predskazanje ostvarilo na najtužniji mogući način. Reč je o događaju koji je započeo kao obična šala, ali je kasnije postao pesma sudbine.
Ova žena, romske nacionalnosti, bila je ne samo trgovkinja na malom tržištu, već i neizbežna figura koja je godinama živela na tom mestu. Svakog dana ona je sedela u svojoj “kućici” ispod tržišnog stuba, gde je prodavala začine, svojim prisustvom stvarajući atmosferu koja je bila deo svakodnevnog života.
Niko više nije obraćao pažnju na nju, njene rutine su bile prihvaćene kao deo ponekad zaboravljenog, ali stabilnog tržišnog pejzaža. Njene oči, crne poput uglja, hvatale su poglede onih koji su hodali tržištem, i često bi ih pozivala na “proročanstvo”, obećavajući da će im otkriti sudbinu.
Jednog dana, dve devojke, Oksana i Natalija, prošle su pored nje. Oksana, koju je uvek privlačila misterioznost i avanturizam, nagovorila je svoju smireniju prijateljicu da se zaustave. Bez mnogo razmišljanja, njihove ruke su bile stavljene pred staru ženu, koja je samo jednim pogledom na njihove dlanove izgovorila proročanstva koja su im promenila život.
- Nakon što je Oksani rekla da ne žuri sa brakom, jer će je takva žurba odvesti u nesreću, ona je slegla ramenima i zaboravila na reči. Međutim, kada je natuknula Nataliji da se nikada ne sme ukrcati u crveni automobil, ono što je usledilo bilo je nešto što nije mogla zaboraviti. “Nikad ne sedi u crvenoj mašini,” upozorila je, “ili ćeš zauvek biti vezana za njega.” Natalija, zbunjena i neshvatajući značenje, ismejala je ženu, ali njene reči nisu potpuno napustile njen um.
Nekoliko godina kasnije, dok je bila sa prijateljima na zabavi, Natalija je čula nešto što je postalo deo njenog najdubljeg straha. Godine su prošle, i ona je već zaboravila na predskazanje, sve dok nije saznala da je crveni automobil, o kojem je pričala žena, postao stvarnost. U trenutku kada je njen prijatelj pomenuo da se vraćaju u crvenom automobilu, sve se vratilo. Strah ju je preplavio, a trenutna sudbina, koja je nekoć bila “samo” nejasno upozorenje, postala je strašna stvarnost.
Svi su bili pijani, i vozač, Tарас, u toj situaciji, nije mogao da kontroliše vozilo, što je uzrokovalo jeziv udes. Poslednje što je Natalija zapamtila bila je slika drveća koja su se naginjala prema njima. Sledeća scena koju je doživela bila je njeno izletanje iz automobila i udar na zemlju. Nesreća je bila strašna, ali je ona imala sreće – bila je izbačena iz vozila, što joj je spasilo život, ali joj je zauvek promenilo sudbinu. Bilo je to kobno predskazanje koje se obistinilo.
- Njena životna realnost se potpuno promenila, a Natalija je sada bila vezana za invalidska kolica. Njena priča o životu pre nesreće, o ljubavi i mladalačkoj želji za avanturama, postala je samo daleki san. Provela je godine u bolnicama, sa sve slabijim nadama, svesna da će njen život biti vezan za stolicu. Razmišljanja o tom “zlatnom dobu”, o vremenu kada su devojke bile mlade i pune života, sada su se činila kao nešto što je zauvek nestalo.
Vreme je prolazilo, a njeni roditelji su postajali sve stariji. Njihove brige za nju bile su očigledne, a i sama Natalija osećala je duboku krivicu zbog toga što im postaje obaveza, a ne radost. Iako je fizički bila zarobljena u stolicama, njen um nije prestao da se bori. I dalje je nalazila male radosti u svakodnevnim stvarima – miris cvetova, zvuke ptica, mirnoću jutra. Naučila je da ceni ono što je zdravima često nevažno.
Njena prijateljica Oksana, koja je sada imala svoju porodicu, često je dolazila, govoreći o svom životu, sa mnogo tuge zbog toga što su se njihove sudbine toliko razlikovale. Oksana je imala sve – brak, decu, sreću. A Natalija je osećala da su ih okolnosti razdvojile, da se život ne može vratiti na staro. Ipak, ono što joj je zaista bilo najteže, bila je činjenica da je sada ona bila teret za svoje roditelje, a ne neko ko bi mogao da donese radost
