Jako često su deca svedoci svađa između svojih roditelja a neretko i sami dobiju batine,šta to donosi i kakve posledice ima nam je otkrio Vladeta Jerotić.
- Svađe između roditelja predstavljaju jedan od najuticajnijih faktora na psihički razvoj deteta, naročito u najranijem uzrastu. Iako se često smatraju prolaznim nesuglasicama odraslih, one ostavljaju duboke emocionalne tragove kod dece, koje mogu oblikovati njihovo ponašanje, stavove i sposobnost da rešavaju konflikte u kasnijem životu. Ovoj temi se detaljno posvećivao i čuveni srpski akademik, neuropsihijatar i književnik Vladeta Jerotić, koji je kroz bogato kliničko iskustvo i filozofsko razumevanje čovekove prirode ukazivao na složene posledice porodične dinamike.
Jerotić je govorio o složenom pitanju vaspitanja dece, postavljajući zanimljivo poređenje: šta je gore – dete koje je razmaženo ili ono koje raste pod prekomernom strogosti? Njegov odgovor bio je jasan – ukoliko se mora birati, bolje je da dete bude razmaženo. Naime, razmaženo dete će se kroz životne izazove korigovati, naučiti da nije uvek u centru pažnje i razviti određenu samoregulaciju. Nasuprot tome, dete koje odrasta u atmosferi strogosti, kontrole i straha nosi u sebi osećaj inferiornosti i nesigurnosti koji ostaje ukorenjen čitavog života.
- Iskustva iz sopstvenog detinjstva Jerotić je često koristio kao primer. Iako je njegovo odrastanje bilo u patrijarhalnoj porodici u kojoj su postojale prepirke, on jasno razlikuje pojmove prepirke i svađe. Prepirka, prema njegovim rečima, može biti zdrava i znak da ljubav i dalje postoji. Ljudi se razvijaju, sazrevaju i menjaju način na koji vole – ljubav u dvadesetim nije ista kao u tridesetim ili četrdesetim. Međutim, ako ne dolazi do emotivnog sazrevanja, postoji opasnost da se u svakom životnom periodu traga za istom vrstom ljubavi i da se ulazi u više brakova zbog nemogućnosti prilagođavanja i rasta u partnerskom odnosu.
Veliki broj Jerotićevih pacijenata, naročito mladih od 15 do 20 godina, svoje probleme u velikoj meri pripisivao je roditeljima. U većini slučajeva, njihovi osećaji bili su opravdani. Kada se roditelji grubo raspravljaju pred decom, naročito kada su ona još veoma mala i ne razumeju značenje reči, njihov mozak i telo ipak reaguju. Deca upijaju ton, intenzitet, gestikulaciju – sve ono što odrasli možda i ne primećuju. Takva rana iskustva ostaju utisnuta u njihov emocionalni zapis, i vremenom se ispoljavaju kroz strahove, agresiju ili obrazac ponašanja koji ponavljaju u sopstvenim porodicama.
- Jedan od najilustrativnijih primera koje Jerotić navodi iz svoje prakse jeste priča o devojci koja je odrasla uz oca alkoholičara koji je zlostavljao nju i majku. Kasnije se udala za čoveka koji je, iako u početku nije pokazivao slične osobine, vremenom postao isti kao njen otac. Slično se dešava i sa sinovima koji se bore protiv autoriteta, ali kada sami postanu očevi, često prenesu iste obrasce ponašanja – iste reči, iste postupke, iste greške.
Jedna od Jerotićevih važnih poruka odnosi se na fizičko kažnjavanje dece. Iako se u našem društvu često čuje izreka da je “batina iz raja izašla”, on upozorava na opasnosti fizičkog kažnjavanja, naročito bez jasne svesti o tome da li je dete svesno svoje greške. Fizičko nasilje, čak i ako je retko, može ostaviti trajne posledice – naročito kod devojčica koje, kao odrasle žene, mogu razviti toleranciju prema nasilju u partnerskim odnosima, ili postati izrazito osetljive na bilo kakvu grubost.
- Takođe, Jerotić ukazuje na razliku između pokornosti i poslušnosti. Dete koje je pokorno, ponaša se tako iz straha; ono koje je poslušno – to čini iz ljubavi i poverenja. Iako roditelji često preferiraju „mirnu“ decu, ona nisu nužno emocionalno zdrava. Treba dopustiti deci da izraze svoje mišljenje, da se ponekad pobune, da razvijaju svoju ličnost. Vaspitanje nije ujednačen proces – čak ni blizanci, rođeni u isto vreme i u istim uslovima, ne reaguju isto, što jasno pokazuje koliko je važno pristupati svakom detetu individualno.
U konačnici, Vladeta Jerotić nas podseća da deca nisu tabula rasa, već bića koja već u najranijem uzrastu razvijaju osećaje, razumevanja i obrasce ponašanja. Porodična dinamika, način na koji se roditelji odnose jedno prema drugom i prema detetu, oblikuje ne samo njihovo detinjstvo već i ceo njihov budući život. Zrelost u ljubavi, pažljivo izražavanje emocija i odgovoran pristup vaspitanju nisu samo ideal, već nužnost za zdravu generaciju budućnosti.
