U ovom članku pratimo priču o muškarcu koji je suočen sa ultimatumom svoje ćerke da se mora prilagoditi očekivanjima muža ili da napusti dom…
Moja ćerka je jednoga dana, bez uvijanja i ustručavanja, izgovorila rečenicu koju nikada nisam očekivao da ću čuti iz njenih usta. Rekla mi je da, ukoliko želim da ostanem u sopstvenoj kući, moram da se prilagodim očekivanjima njenog muža. Ukoliko to nisam u stanju da učinim, moj jedini izbor bio je da se iselim. Te reči, izgovorene hladno i odlučno, pogodile su me pravo u srce. Pogledao sam je, nasmešio se i bez ijedne reči uzeo kofer. Tiho, gotovo nečujno, napustio sam svoj dom, dom koji sam godinama gradio, čuvao i voleo.
Prošla je nedelja dana otkako sam otišao. Tokom tog vremena na mom telefonu se pojavilo dvadeset i dva propuštena poziva, svi od moje ćerke. Nisam odgovarao, nisam imao snage. Tog popodneva, sa ključevima i torbama u rukama, vratio sam se kući. Još dok sam otključavao vrata, osećao sam kako se metal greje u mojoj šaci, kao da zna da mu nije mesto u tuđim prstima. Vrećice sa namirnicama usecale su se u moje zglobove, a sunčeva svetlost, koja se kroz tanke zavese probijala u dnevnu sobu, obasjavala je prostor nežnim prolećnim sjajem. Taj sjaj, koji je uvek unosio spokoj u mene, tog dana nije imao nikakav efekat.
- Ušao sam i zatekao prizor koji mi je presekao dah. Hari, muž moje ćerke, sedeo je u mojoj kožnoj fotelji. To nije bila obična fotelja – bila je poslednji poklon koji sam dobio od svoje supruge Marte, pre nego što ju je bolest zauvek odnela. Ležao je u njoj kao da mu pripada, sa nogama zabačenim preko naslona i polupunom bocom piva u ruci. Na njegovom stomaku stajao je daljinski upravljač, kao da je to znak da je gospodar kuće. — Stari — promrmljao je, ne odvajajući pogled od televizora na kojem je išla košarkaška utakmica. — Kad već stojiš, donesi mi još jedno pivo iz frižidera.
Spustio sam torbe na pod i osetio kako mi se krv penje u glavu. Njegov ton, način na koji je govorio sa mnom, naterali su me da zastanem. — Šta si rekao? — upitao sam tiho.
— Sve si čuo — odgovorio je lenjo, bez da je pogledao u mene. Zadrhtao sam, ali ne od straha, već od bola i poniženja. Pivo koje je držao bilo je kupljeno upravo za njega, iz moje skromne penzije. Nisam očekivao zahvalnost, ali nisam ni mogao da slutim da će se moja dobrodušnost pretvoriti u oružje protiv mene. Pokušao sam da ostanem miran. — Hari, upravo sam stigao. Prvo treba raspakovati namirnice.
- Na te reči okrenuo se prema meni i pogledao me kao da sam mu napravio neviđenu uvredu. Njegovo lice bilo je puno prezira, a osmeh jedva skriven. — Kakvu dramu praviš? Ti stojiš, ja sedim. Prirodno je da doneseš. U tom trenutku srce mi je snažno udaralo u grudima. U glavi mi je odzvanjala jedna jedina rečenica: ovo je moj dom. Izgovorio sam je naglas, smireno ali odlučno. — Drama je u tome što je ovo moj dom.
Hari je naglo ustao. Njegova visina, način na koji se nagnuo ka meni, delovali su preteće. Njegova figura je kao senka nadvila prostoriju. — Tvoj dom? Nemoj me zasmejavati. Mi ovde živimo. Mi plaćamo račune. Mojim novcem — rekao je, kao da je svaka reč čavao koji zabija u moje dostojanstvo. U tom trenutku ušla je Tifani, moja ćerka. Pogledala nas je i odmah shvatila da je u vazduhu napetost. — Šta se dešava? — upitala je zbunjeno.
Hari je odmah preuzeo reč. — Tvoj otac pravi problem. Samo sam tražio pivo, a on od toga pravi scenu. Njen pogled obrušio se na mene, pun razočaranja i neizgovorenog prekoravanja. — Tata, molim te, donesi. Nije vredno svađe. Moje srce se steglo, ali Hari nije stao. Prišao mi je bliže i ponovio, ovoga puta hladnije, jasnije: — Ako hoćeš da živiš ovde, moraš da poštuješ pravila. — Naša kuća — rekao sam još jednom, gotovo šapatom.
- Moja ćerka se umešala, bez oklevanja. — Tata, nema više odlaganja. Ili slušaš mog muža, ili napuštaš kuću. Pogledao sam je. Tražio sam u njenim očima onu istu malu devojčicu koja se nekada uvijala u mojim rukama, tražeći utehu tokom grmljavine. Ali nisam je pronašao. Umesto nje, gledala me je odrasla žena sa čvrstim stavom i odlučnošću koju nisam prepoznavao. — Dobro — rekao sam. Hari se nasmešio, uveren da je pobedio. — Sjajno. A šta je sa tim pivom… Nisam mu dozvolio da završi rečenicu. — Pakujem stvari.
Taj trenutak promenio je sve. Hari je zanemeo, a Tifani me gledala širom otvorenih očiju, iznenađena mojom odlukom. Okrenuo sam se i otišao u svoju sobu. Za nekoliko minuta kofer je bio spreman. U bočni džep pažljivo sam spakovao fotografiju Marte, jedinu stvar koja mi je davala snagu da nastavim dalje. Bez ijedne reči, napustio sam kuću. Izašao sam u neizvesnost, ali i u slobodu.
