Tokom poslednjih godina njenog života, bila sam uz svoju baku. Brinula sam se o njoj dok su se moja braća i sestre posvetili svojim porodicama i svakodnevnim obavezama. Nisam im to zamerala, ali duboko u sebi sam osećala da se teret brige o njoj gotovo u potpunosti oslonio na mene. Nisu znali koliko je bilo teško gledati kako neko koga voliš postaje sve slabiji iz dana u dan, ali nisam se žalila. To je bila moja baka – osoba koja me je naučila svemu najlepšem o ljubavi, strpljenju i toplini doma.
- Kada je preminula, ostala je tišina koju niko nije mogao ispuniti. Kada je došao trenutak da se njena imovina podeli, moji brat i sestre dobili su njene komade nakita – zlatne ogrlice, minđuše i prstenje koje su oduvek želeli. Meni je ostao samo njen stari auto. Vozilo koje je odavno izgubilo sjaj i koje je više vremena provelo u garaži nego na putu. U tom trenutku me je preplavila tuga. Bila sam slomljena, ne zbog materijalnih stvari, već zbog osećaja da je sve ono što sam učinila bilo zaboravljeno ili nedovoljno cenjeno.
Auto je ostao netaknut. Godinu dana nije se pomerio iz garaže. Prašina je prekrila stakla, a gume su izgubile vazduh. Nisam imala snage ni da ga pogledam, a kamoli da ga vozim.
- Danas sam, iz nekog neobjašnjivog razloga, odlučila da ga pokrenem. Možda je to bila nostalgija, a možda osećaj da je vreme da se suočim sa svime. Ušla sam u kabinu i okrenula ključ u bravi. Motor je uz teškoće zagrmeo i pokrenuo se, a zajedno s njim i uspomene koje su me preplavile poput talasa. Dok sam vozila, iznenada se čuo zvuk kasete koja je ostala u kasetofonu. Pomislila sam da je to neka od starih pesama koje je baka volela, ali onda se začuo glas koji mi je sledio krv u venama.
Bio je to njen glas. Njeno toplo, drhtavo šaputanje ispunilo je tišinu automobila: „Otvori kasetu, draga Sara.“ Zastala sam pored puta. Srce mi je lupalo kao da želi da iskoči iz grudi. Ruke su mi drhtale dok sam izvadila kasetu i pažljivo otvorila njen pretinac.
- Ono što sam ugledala ostavilo me bez daha. Unutra je bio uredno složen snop novca, poveći, mnogo veći nego što sam mogla da zamislim da bi baka ikada sačuvala. Pored njega se nalazila gomila pisama, sva napisana njenim prepoznatljivim rukopisom. U tom trenutku, nisam mogla da zadržim suze. Briznula sam u plač, stisnuvši pisma na grudi kao da ću tako vratiti makar delić nje nazad.
Nisam imala pojma da je štedela taj novac za mene. I baš sada, kada sam se osećala izgubljeno i kada mi je bio najpotrebniji, otkrila sam da je mislila na mene više nego što sam ikada mogla da pretpostavim. Ali novac, koliko god bio vredan, nije bio ono što mi je najviše značilo.
- U pismima mi je govorila o svojoj ljubavi prema meni, o tome koliko je cenila svaki trenutak koji smo provele zajedno. Opisivala je koliko joj je značila moja briga, moji dolasci i sitni razgovori u tišini kuće koja je sve više postajala prazna. Pisala je da je moja dobrota moj najveći dar i da sam se brinula o njoj bez ijedne pomisli na materijalnu korist – i baš zbog toga je bila neizmerno ponosna na mene.
Svako njeno slovo davalo mi je snagu. U njima sam pronašla utehu i ljubav koja mi je nedostajala otkako je otišla. Ta pisma su postala moje pravo nasledstvo. Nakit se može izgubiti, novac se može potrošiti, ali njene reči, njen glas i njen duh koji je u njima oživeo – to je nešto što će zauvek ostati sa mnom.
Tog dana, u starom automobilu koji je sada postao simbol naše veze, shvatila sam da ništa nije izgubljeno. Jer prava ljubav i zahvalnost ne mogu da izblede niti da se zaborave.
