Današnje izdanje donosi potresnu priču o Sofiji, ženi koja je mislila da je napokon pronašla savršenog čoveka s kojim može provesti ostatak svog života, ali ono što joj je mala devojčica koja bosa prodaje cveće rekla, ostavilo je mnogo upitnika u njenoj glavi…
Kasnila sam. Ponovo. Tog dana svaki semafor, svaki auto i svaki prolaznik kao da je odlučio da testira moje strpljenje. Trebalo je da stignem na sastanak sa menadžerom restorana u kojem će se, za samo mesec dana, održati moje venčanje. Sve je zavisilo od ovog sastanka — degustacija jela, raspored sedenja, dekoracija, boje stolnjaka i cvetni aranžmani. A ja sam sedela zarobljena u beskonačnoj koloni automobila, nemoćna i iscrpljena, gledajući u crvena svetla koja su pulsirala kao znak mog neuspeha. Svaka izgubljena sekunda bolela je kao otkucaj koji me podseća da gubim kontrolu.
Zovem se Sofija Dmitrijevna Gordijeva, imam trideset sedam godina i vlasnica sam lanca od pet luksuznih salona lepote pod imenom „Charm“. Poslovna, precizna, odlučna — tako su me svi opisivali. Bila sam žena koja nikada ne kasni, koja zna tačno šta želi i koja ne dopušta slabost ni sebi ni drugima. Ali, kad je reč o ljubavi, o srcu, o onome što se ne može izmeriti planovima i ugovorima — tu sam uvek gubila tlo pod nogama. Godinama sam birala karijeru umesto bliskosti, sigurnost umesto rizika, red umesto emocija. A onda se pojavio on — Artiom. Lep, pažljiv, elegantan, sa rečima koje su milovale i pogledom koji obećava. Činilo se da je konačno došao trenutak u kojem će i moja duša prestati da bude prazna.
- Kad sam konačno uspela da se probijem kroz saobraćaj i zaustavila kola ispred restorana „Montblanc“, srce mi je udaralo u ritmu panike i nestrpljenja. Iskočila sam iz automobila, dišući ubrzano, već spremna da izgovorim izvinjenje menadžeru, kad sam je videla — malu, bosa devojčica, ne stariju od deset godina, stajala je ispred ulaza. Haljina joj je bila pohabana i prekratka, a u rukama je držala veliki buket skoro uvelih ruža. Na njenom licu su se mešali umor i dostojanstvo, i dok sam pokušavala da je zaobiđem, tiho je rekla: „Molim vas, kupite cveće.“
„Ne mogu sada, dušo,“ promrmljala sam, žureći. „Kasnim, stvarno nemam vremena.“ Ali stala je ispred mene, odlučno, kao da je ta rečenica za nju pitanje života. Njene oči, tamne i preozbiljne za jedno dete, pogledale su me ravno u lice. „Molim vas,“ ponovila je, „ovo je poslednji buket.“ Hladno sam uzdahnula. „Slušaj, ne shvataš — nemam vremena. A i, znaš, cveće obično dobijam od muškaraca, ne kupujem ga od dece.“
- Već sam okrenula leđa, kad je njen glas, jasan i oštar, presekao vazduh: „Nemoj da se udaš za njega.“ Zaledila sam se. Uši su mi zazuvale, a stomak mi se stegao. Okrenula sam se polako. „Šta si rekla?“ „Nemoj da se udaš za Artioma,“ rekla je, bez trunke kolebanja. „Vara te.“ Krv mi je nestala iz lica. „Kako… znaš njegovo ime?“ „Videla sam ga,“ odgovorila je. „Sa drugom ženom. Ima isti beli auto kao ti. I udubljenje na levom blatobranu.“ Udubljenje. Moje ruke su zadrhtale. To udubljenje sam napravila pre mesec dana kad sam nehotice dodirnula stub u garaži. Nismo nikome rekli. Kako je mogla da zna? „Ko si ti?“ pitala sam, jedva dišući. „Devojčica čiju je mamu ubio,“ rekla je tiho. „Ne rukama, već srcem. Moja mama ga je volela. On joj je slomio srce.“ Njene reči bile su hladne kao čelik. Gledala sam je i pokušavala da pronađem smisao. „Objasni mi, dušo. Polako.“
„Zvala se Irina,“ rekla je, glasom koji nije pripadao detetu. „Imala je cvećaru. Dolazio je kod nje svaki dan, kupovao ruže, osmehivao se, govorio lepe stvari. Rekao je da se zove Maksim. Ali nije bio Maksim. Bio je tvoj Artiom. Ima ožiljak na desnoj ruci. I kravatu boje trešnje. Ti si mu je poklonila. Rekao je to mojoj mami, tog dana kad se posvađala s njim. Sutradan je umrla. Srce joj nije izdržalo.“
U tom trenutku, nešto se u meni slomilo. Sve moje sumnje, strahovi, nesigurnosti — sve se spojilo u jedan ledeni trenutak istine. Pogledala sam dete koje mi je upravo promenilo život i rekla: „Daj mi taj buket.“ Uzela sam ružu. Njene latice su bile nežne, ali njihov miris težak, skoro opominjući. „Moram da razgovaram sa njim,“ izgovorila sam sebi. Kasnije tog dana, našli smo se u restoranu. On, savršeno obučen, sa svojim poznatim osmehom, kao da ništa nije naslutio. „Draga, stigla si,“ rekao je veselo. „Moramo da razgovaramo,“ odgovorila sam hladno.
- U nekoliko minuta, sve što sam gradila u glavi — sve iluzije o savršenstvu — raspalo se. Kad sam izgovorila rečenicu „Znam sve“, njegova maska je popucala. Nije imao kud. Pokušavao je da laže, da se brani, ali svaki detalj koji sam izgovorila bio je tačan. Na kraju je samo ćutao. Otišla sam bez reči. Napolju je padao sumrak. Na trotoaru, nekoliko metara dalje, stajala je ona — bosa devojčica. U njenom pogledu nije bilo osude, samo tihi mir. Klimnula je glavom, kao da zna da je sve završeno.
Te večeri, shvatila sam koliko je tanka linija između laži i istine, i koliko je malo potrebno da se spasiš od pogrešnog života. Jedna devojčica, jedan buket i nekoliko rečenica — to je bilo sve. Od tada, svaki put kada vidim uličnu prodavačicu cveća, zastanem. Pogledam u te male ruke i setim se da istina ponekad dolazi iz najneočekivanijih izvora. Jer istina ne traži luksuz, ne traži vreme, ne traži publiku — samo da je neko čuje. I svaki put kad osetim miris ruže, setim se tog dana kad je jedno dete spasilo ženu koja je zaboravila šta znači verovati sebi.
