Da ljubav ume da boli i da nas razočara primer je i gospođa Sonja koja je preživela golgotu sa svojim suprugom.Iskoristio ju je i prevario na svaki mogući način,a onda kada je umro ostala je doslovno bez svega..
- Priča gospođe Sonje ogoljava jednu od najtiših i najtužnijih istina o starosti, poverenju i žrtvovanju. Iako danas ima 80 godina, njena životna priča ostavlja snažan utisak o tome kako se posvećenost i ljubav ponekad mogu pretvoriti u razočaranje i osećaj izdaje.
Nakon prvog braka koji je, kako sama priznaje, bio ispunjen napetošću, uvredama i emocionalnom distancom, odlučila je da, radi svog psihičkog i fizičkog zdravlja, krene iz početka. Napustila je porodični dom i započela novi život. Deca su tada ostala s ocem, a ona se nastanila u manji stan koji je nasledila. U to vreme radila je u suvenirnici, živeći skromno, ali spokojno.
- U njen život je ubrzo ušao čovek koji će ostaviti dubok trag. Bio je uspešan, devet godina stariji, razveden i delovao kao neko ko zna šta hoće. Zaljubila se, napustila posao i preselila kod njega u Zagreb. On je upravo osnivao privatnu firmu i predložio joj da mu pomaže u kancelariji. Iako je radila rame uz rame s njim, nikada je nije prijavio kao radnicu – ni u firmi, ni kao životnu partnerku. U početku joj to nije smetalo, jer su joj bile dostupne finansije i činilo se da sve funkcioniše.
Međutim, vremenom je shvatila da se nalazi u poziciji žene koja daje mnogo, a prima tek ono nužno. Bila je i sekretarica i čistačica, kuvarica i negovateljica, sve to bez priznanja i ikakvog osiguranja. Nazivali su je „tetka Katica“ i u firmi i u kući, a ona je prihvatila tu neformalnu ulogu – ne znajući da će joj ta etiketa kasnije oduzeti pravo na bilo kakvu sigurnost.
- Godine su prolazile, a ona se povlačila pred njegovim godinama i naravi, sve više trudeći se da očuva mir. Njegova deca iz prvog braka nikada je nisu prihvatila. Kada bi dolazili u goste, ona je bila nevidljiva. Nikada nije dobila ni cvet, ni osmeh – samo tišinu. Ipak, ćutala je, jer joj je bilo važno da njen partner bude zadovoljan. Saznala je da je potajno finansijski pomogao njenom sinu, ali joj to nikada nije rekao otvoreno.
Posle 15 godina veze, na nagovor prijatelja, venčali su se. Danas veruje da ju je samo papir o braku spasio da ne ostane potpuno bez ičega. Kada je oboleo, ona je bila ta koja se brinula o njemu – danima, mesecima. Kupala ga je, presvlačila, hranila, a njegova deca su sve to posmatrala sa strane. I kada je umro, sve što je imao – stan za izdavanje, poslovni prostor, vikendicu, automobil, garažu i ušteđevinu – otišlo je njima. Ona je nasledila samo stan u kojem su živeli i njegovu minimalnu penziju, jer je i sam bio prijavljen na najniži iznos.
- Gospođa Sonja ne skriva bol:
„Zajedno smo gradili sve to. Radila sam za njega, bila mu oslonac, negovatelj. A danas živim s osećajem da nikada nisam bila dovoljno vredna da se ijedan deo toga prenese na mene.“
Kada su završene sve formalnosti oko sahrane, ostala je sama. Bez podrške, bez ikakvih prava, osim onih minimalnih koje joj je zakonski brak obezbedio. Tek tada je shvatila da je nikada nije video kao ravnopravnu partnerku, već kao osobu koja je tu da mu služi.
- „Znao je da nemam penziju. Da sam radila za njega, a da nisam prijavljena. Nije ga bilo briga. I sad znam – bila sam mu samo sluškinja. Smokva. Ništa više.“
Njegova deca su moćna, bogata, ona sama, sa štakom, sa hroničnim bolestima, prepuštena sudbini. Samo taj stančić i mala penzija čine razliku između nje i ulice.
- Ova priča nije samo o jednoj ženi. Ona je upozorenje. Poruka svima da ljubav ne sme isključiti brigu o sopstvenim pravima. Gospođa Sonja je verovala, volela, davala – ali nije tražila. Danas to skupo plaća. Jer kad ljubav postane jedini kapital, a nema pravne potvrde i zaštite, ostaje samo praznina i gorak osećaj da vas je život – prevario.
