Život priča jako teške i inspirativne priče,jedna takva je tema našeg današnjeg članka.U ratu koji je pogodio celi naš region ugašene su mnoge ljubavi i nade..
- U vremenu kada se svakodnevno susrećemo s prolaznim emocijama, površnim susretima i brzim zaboravom, poneka priča nas iznenadi svojom dubinom i snagom, podseti nas šta znači prava ljubav – ona koja ne bledi, ne gubi se i ne priznaje prolaznost vremena. Takva je i dirljiva priča iz jednog malog mesta u Bosni i Hercegovini, priča koja je rasplakala mnoge širom regiona.
Ona i on bili su mladi, gotovo još deca, ali ono što su imali bilo je stvarno. Njihova ljubav nije bila prolazna zaljubljenost, već nešto što su i tada, u najranijim godinama, prepoznali kao sudbinu. Ispunjeni snovima o zajedničkoj budućnosti, maštali su o braku, porodici, životu koji će provesti zajedno. Ljudi iz njihovog mesta pričali su da izgledaju kao da su izašli iz filma – nasmejani, zaljubljeni, nerazdvojni.
- Ali život, kako to često biva, ume da prekine i najlepše snove. Rat je izbio naglo, ostavljajući malo prostora za oproštaje, objašnjenja ili planove. On je, kao i mnogi tada, otišao na front, dok su njeni roditelji, uplašeni za bezbednost svoje kćerke, odlučili da je odvedu u Srbiju. Nije stigla da se oprosti. Samo je nestala iz njegovog života, ostavivši za sobom neizgovorene reči i zajedničke uspomene.
Godine su prolazile. Ona je nastavila život, zasnovala porodicu, promenila prezime, navikla se na drugi grad, novu svakodnevicu. Bila je dobra majka, predana supruga, ali duboko u sebi, nosila je deo srca koji nikada nije uspeo da zaboravi. U tišini bi posezala za starim albumom, gledajući jednu jedinu fotografiju – njih dvoje, mladi i srećni, ona sa punđom i osmehom, on u sakou koji mu je ona sašila svojim rukama. Bila je to uspomena koju je čuvala kao tajni kutak duše, bez nade da će je ikada ponovo dotaći.
- I onda, posle tri i po decenije, dok je pekla hleb, muž joj je prišao i rekao jednostavnu, ali sudbonosnu rečenicu: “Traži te jedan čovek… Kaže da ti ništa ne nosi osim uspomena… i da nema jednu ruku.” Nije bilo potrebe da išta više kaže. Znala je. Srce joj je zaigralo kao nekada davno. Edin. Čovek kojeg je volela, čovek za kojeg je verovala da više ne postoji.
Ušla je u sobu, oči joj bile pune suza, ruke su joj drhtale, a srce je tuklo kao da je ponovo devojčica. Pogledala je supruga i tiho izgovorila ono što je celog života čuvala duboko u sebi: “To je on. Mislila sam da je mrtav.” A njen muž ju je samo pogledao. Nije bilo potrebe za objašnjenjem. Razumeo je. Shvatio je da postoji ljubav koja ne prestaje, ljubav koja ne pripada telu već duši, ljubav koja preživljava i ratove i godine i tišine.
- Edin, sada sa samo jednom rukom, ali sa istim očima, istim pogledom punim emocija, stajao je ispred nje, na pragu njenog života, 35 godina kasnije. I u tom trenutku, sve ono što je moglo biti, što je ostalo neizgovoreno, što je vreme pokušalo da izbriše – vratilo se u jednom dahu. Nisu se ni dotakli, nisu izgovorili velike reči, ali su znali. Postoje ljubavi koje ne zahtevaju prisustvo da bi postojale. One ostaju u svakom pogledu, u svakoj uspomeni, u svakom tihom sećanju koje godinama živi negde duboko.
Ova priča nije samo o dvoje ljudi. Ona je podsetnik da prava ljubav nije ono što se meri vremenom, nego onim što ostaje u srcu. Ni godine, ni rat, ni brakovi, ni životne promene nisu uspeli da izbrišu ono što je jednom stvoreno iz čiste mladalačke ljubavi. Jer ono što je iskreno i duboko, traje zauvek. I kad se sve drugo promeni, prava ljubav i dalje stoji – mirno, tiho, ali živa.
