Noć je bila tiha, a grad obasjan bezbrojnim svjetlima izgledao je kao da nikada ne spava. Ulica je vrvjela od prolaznika i automobila, ali u tom haosu činilo se kao da vreme stoji. Taksiji su jurili u svim pravcima, a jedan od njih zaustavio se pravo ispred mene. Bez mnogo razmišljanja ušla sam unutra, želeći što pre da stignem kući. Kazaljke na satu pokazivale su jedan poslije ponoći, a hladan zrak koji se uvlačio kroz odškrinuti prozor izazivao je jezu u mom telu.
Vozač me odmah privukao svojom neobičnom tišinom. Nije delovao nametljivo, ali njegova prisutnost bila je snažna, gotovo opipljiva. Pogled mu je neprestano lutao retrovizorom, kao da me iznova i iznova proučava. Nije rekao ništa osim uobičajenog pitanja o destinaciji, ali način na koji su mu oči klizile prema meni učinio je da se osećam ranjivo. Taj pogled bio je poput tanke igle koja probija slojeve sigurnosti. Nakon nekoliko minuta vožnje, lagano se osmehnuo. Osmeh je bio kratak, jedva primetan, i rekao je: „Ako vam je nelagodno, gospođice, slobodno možete pozvati drugo vozilo. Meni to ne smeta.“ Njegove reči zvučale su čudno – ni pretnja, ni uteha. Samo nešto između, nešto što izaziva još veću sumnju. Klimnula sam, nesigurna da li da odgovorim, i nastavila da gledam kroz prozor, nadajući se da će vožnja brzo završiti.
- Ali onda mi je kroz glavu prošla misao koja me potpuno paralisala. Njegovo lice delovalo mi je jezivo poznato. Oči, oblik brade, način na koji je pritiskao volan – sve mi je budilo uspomenu koju nisam želela da prizovem. Srce je počelo ubrzano da lupa. Da, bila sam sigurna – već sam ga videla, i to ne tako davno.
Sećanja su navirala. Njegovo lice pojavljivalo se na naslovnicama novina, u televizijskim izveštajima, pa čak i na internetu. Bio je poznat kao opasni kriminalac, osuđen za niz pljački banaka. Sećam se da su mediji izveštavali i o njegovoj smrti – pronađeno je telo, obavljena identifikacija, sve je delovalo konačno. A sada je sedeo ispred mene, živ, vozi taksi kao da se ništa nikada nije dogodilo.
- Ruke su mi počele drhtati, ali sam se silila da spolja ostanem mirna. Nisam smela da pokažem strah. Svaki njegov pokret delovao je kao moguća opasnost, svaka sekunda trajala je kao večnost. Grad je prolazio pored nas u bljeskovima svetala, ali ja sam imala utisak da sam zarobljena u nekoj noćnoj mori iz koje ne mogu da se probudim. Kada je automobil konačno stao ispred moje zgrade, srce mi je na trenutak preskočilo. Njegov pogled zadržao se na meni dok sam drhtavim rukama vadila novac iz torbe. Predala sam mu ga bez reči i izašla iz vozila, osećajući kako mi noge klecaju. Tek kad sam zatvorila vrata stana, udahnula sam duboko, ali mir se nije vratio.
Prva stvar koju sam uradila bila je potraga za informacijama. Upisala sam njegovo ime u pretraživač, i tamo je bio – isti čovek, isto lice, iste tetovaže. Sve se slagalo. Ipak, jedan detalj odjekivao je kao udarac u glavu: zvanično je bio mrtav. Vijesti od pre godinu dana bile su jasne. Telo pronađeno, identifikovano, sahranjeno. Kako je onda moguće da sam ga videla? Te noći nisam mogla da zaspim. Pitanja su mi navirala bez kraja. Da li je moja percepcija izigrala umorne misli? Da li sam se zaista susrela sa čovekom za koga svet veruje da je mrtav? Ili je to bila neka još strašnija istina – da je smrt lažirana, a on nastavio da živi u senkama, vozeći taksi kroz grad?
- I sada, mnogo vremena kasnije, kada se setim te vožnje, kroz mene prođe isti ledeni trnac. Nema dana da se ne zapitam šta se zaista dogodilo. Možda je to bila halucinacija izazvana umorom i strahom. Možda sam se zaista vozila sa čovekom koji je uspeo da prevari smrt. Ili je to bio susret sa nečim natprirodnim, sa duhom koji nije našao mir.
Odgovor nikada nisam pronašla. Ali jedno znam – ta vožnja ostala je urezana u moje sećanje kao trenutak kada se granica između stvarnosti i noćne more potpuno izbrisala. I svaki put kada uđem u taksi, setim se tih očiju u retrovizoru i hladnog osmeha koji mi je zauvek promenio noć.
