Odrasla sam bez ljubavi i pažnje, napustila me je osoba koja je trebala da me voli i štiti. Moji roditelji, ili barem ta osoba koja je bila moja majka, ostavila me je odmah nakon rođenja. Bez imalo obzira, prepuštena sam sudbini. Stavljena sam ispred sirotišta, bez doma, bez bilo kakvog početka u životu. Godine koje su usledile bile su ispunjene borbom za preživljavanje. Odrasla sam u domu, gde sam bila najslabija. Ostala deca su bila jača, brža, pametnija, a ja sam bila samo još jedno od zaboravljenih lica, potisnuta u drugi plan.
Hrana mi je često bila oduzimana, svaki dan je bio borba da dobijem dovoljno, a fizičko i emocionalno zlostavljanje postalo je deo mog života. Bila sam tužna i usamljena, ali u školi je bilo nešto što mi je davalo snagu. Iako su svi oko mene bili fokusirani na svoje svakodnevne borbe, ja sam se trudila da u školi budem najbolja, da se izdvojim iz toga mračnog okruženja. Završila sam srednju školu, iako ni to mi nije pomoglo da se izvučem iz tog začaranog kruga. Kad su svi oko mene izlazili iz sirotišta i krenuli svojim putem, nažalost, završila sam kao i oni, na ulici.
- Ulice su postale moj dom, jer sam bila primorana da spavam gde god stignem. Ponekad sam se švercala u domu, spavala ispod mosta ili u parku. Te noći su bile hladne i usamljene, ali nisam im dozvolila da me slome. Uvek sam verovala da negde postoji izlaz, nešto bolje. I jednog dana, kao iznenađenje, susrela sam ženu koja je promenila moj život.
Baba, koja je svakodnevno šetala svog psa po parku, prišla mi je i pitala da li bih želela da joj pomognem u stanu. Rekla je da je nemoćna i bolesna, i da bi mi dala sobu u svom domu ako želim. Iako nisam verovala u mnogo toga u tom trenutku, pristala sam. Nisam mogla ni da zamislim šta će uslediti. Stan koji mi je ponudila bio je mnogo više nego što sam ikada sanjala – prelep, prostran, sa više od 100 kvadrata. Baba je bila udovica, živela je u luksuzu, imala je poslovne prostore, penziju, kućnu pomoćnicu… Delovalo je kao bajka, ali je bila stvarnost. Iako mi je ponudila pomoć, ubrzo sam shvatila da joj nije trebala moja pomoć. Živela je u komforu i bezbrižnosti, a meni je samo želela da pružim neki smisao, možda čak i ljubav, koja mi je tokom godina nedostajala.
- Nakon što je postala svesna da mogu da se snalazim, ubrzo mi je našla i posao. Iako mi nije bila biološka porodica, prema toj ženi sam osećala nešto posebno, nešto uzvišeno, gotovo božansko. Nikada nisam imala mamu, ni bake, pa je ona postala moj oslonac. Tokom tri i po godine, koliko smo živele zajedno, postala je više od prijatelja, više od starije žene. Postala je deo mog sveta, moj oslonac, moje sve.
Nažalost, preminula je. Tužno je bilo gledati je kako odlazi, ali ono što mi je ostavila bila je prava sreća. Ostavila mi je stan, dva poslovna prostora, kao i značajnu sumu novca. Na neki način, imala sam sve što sam ikada želela, ali sada kada je nisam imala, sve to je delovalo besmisleno. Bez nje, ništa od toga nije imalo smisla. Iako sam verovala da sam dovoljno jaka da živim bez nje, da me niko i ništa ne može slomiti, sada sam shvatila koliko je zapravo značila za moj život. Iako imam sve što sam ikada želela, sada, u njenom odsustvu, osećam se kao da mi nešto nepoznato nedostaje, kao da je deo mene otišao s njom.
Nekada sam mislila da me niko nikada neće moći dirnuti, da me neće pogoditi gubitak, ali sada shvatam da nije ta snaga bila prava. Prava snaga je u tome da volimo i budemo voljeni. U toj tišini nakon njenog odlaska osećam prazninu koju ništa i niko ne može popuniti. Bez nje, sve što sam stekla je samo još jedna stvar. Nema ničeg vrednog, nema ničeg stvarnog. Ponekad mislim da nije moguće da je otišla, jer je bila jedina osoba koja me ikada volela bezuslovno. Nije bilo ničega što bih joj mogla dati, ali ona mi je dala sve – dom, ljubav, smisao. Sada, kada nije tu, ne znam šta da radim sa sobom.
