U današnjem članku vam pišemo na temu majke koja je preživela pakao gubitka i saznanja da njeno dete možda nikada nije umrlo, već je ukradeno.
Ana Pejić je žena koja je decenijama tražila odgovore na pitanja koja su ostala neodgovorena, iako su joj godina za godinom oduzimali nadu u pronalazak svoje kćeri.Ana je, kao i mnoge druge žene, provela prve dane majčinstva u potpunoj tami, lišena mogućnosti da u naručju ponese svoje novorođeno dete.
Iako joj je rečeno da je devojčica preminula odmah nakon porođaja, Ana je osećala da postoji nešto što nije bilo u redu. Godine su prolazile, a bol je postajala nepodnošljiva. Prelomni trenutak došao je tek 2014. godine, kada je, kako sama kaže, počela „složiti kockice“ tog strašnog događaja iz 1988. godine.
U dokumentima je naišla na šokantan podatak: dok su u jednom papiru tvrdili da je rodila devojčicu, drugi je govorio da joj je preminuo sin. Taj zapanjujući kontrast naterao ju je da započne potragu koja je trajala godinama. Ana je shvatila da se nešto ne može samo tako objasniti. Sumnje su je vodile i do Ministarstva spoljnih poslova, gde je saznala da je mnogo dece, poput njezinog, izneseno iz zemlje. Tragovi su nestali, ali Ana nije odustala.
- Priča o njenoj potrazi postala je simbol borbe majki koje su iz porodilišta izašle praznih ruku, sa dušom ispunjenom pitanjima. Ana je verovala da joj je dete ukradeno, a uz to je postojala i šansa da su mnoge druge porodice prošle kroz iste muke, ne znajući da je njihovo dete možda menjano odmah nakon rođenja. Zastrašujuće je pomisliti da su te sudbine promenjene u sekundi, da je samo jedna babica mogla odlučiti o životima nekoliko porodica.
Jedan od najpotresnijih delova ove priče je slučaj iz Bosne i Hercegovine, kada je babica priznala na samrti da je zamenila bebe. Kako priča Ana, žena koja je nosila srpsko dete, zapravo je dobila muslimansku bebu, dok je njeno dete završilo u Australiji. Ovaj slučaj je potvrdila i DNK analiza, ali svi učesnici ove priče žele ostati u anonimnosti. Ne želi se otkrivati identitet, ni biološka majka ni dete koje je odraslo verujući da je nešto drugo.
Kroz svoju priču, Ana Pejić se bori za istinu, za pravdu, i za svoj san da će jednog dana, možda pred kraj svog života, pronaći svoju kćerku. Iako se mnogi slučajevi poput njenog ne razjasne, ona veruje da će pronaći odgovore, bez obzira na sve prepreke. Za Anu, to nije samo potraga za sopstvenim detetom; to je borba da se razjasni jedan strašan period istorije, period kada su majke bile lišene svog osnovnog prava – da odgajaju svoje potomke.
- Društvo nije dovoljno spremno da se suoči sa ovom stvarnošću, ali Ana ostaje neumorna, jer u dubini duše veruje da je prava istina tu negde, skrivena, čekajući da bude otkrivena. “Jednog dana”, kaže ona, “nadam se da ću je naći.” Iako je već predugo čekala, ova mama, koja je prošla kroz najgore, još uvek čuva nadu u povratak svog deteta.
Kroz ovu priču, Ana Pejić daje glas svim ženama koje su prošle kroz slične muke, majkama koje su izgubile svoju decu, a nikada nisu saznale istinu o tome šta se zapravo dogodilo. Iako mnogi ne žele da pričaju o tome, ona ostaje čvrsta u svom stavu: istina mora izaći na videlo. Dok god je ona živa, borba se nastavlja
