U nastavku Vam krijemo jednu jako zanimljivu pričukoja iza sebe krije jednu veliku životnu lekciju…
Grad je bio umoran nakon radnog dana. Autobus je nosio ljude kući, većina je izgledala kao da su se potpuno izgubili u svojim svakodnevnim brigama. Neko je zijevao, drugi su buljili u ekrane svojih telefona, a neki su čvrsto držali svoje kese s kupovinom. Autobus je nastavljao svoju sporaznu vožnju kroz gradske ulice, čiji su putevi već bili ispunjeni rupama. Jedna žena stajala je pored drvenih ograda autobusa, sa torbom prebačenom preko ramena i kesom s hlebom i mlekom u rukama. Njene misli su bile daleko: razmišljala je šta da sprema za večeru, trebalo je da nazove majku, da proveri domaći zadatak deteta. Posedovala je samo nekoliko stvari, ali su sve bile deo njenog svakodnevnog života.
- I tada, gotovo neprimetno, desila se mala promena. No, niko to nije primetio. Iza nje je stajao muškarac, niskog rasta, u tamnoj jakni. Stajao je preblizu. Previše blizu. On je čekao. Sa oprezom je polako pomerao ruku. Kretanje je bilo tiho i sigurno, kao da je to radio stotinu puta pre.
Njena torba se malo otvorila. Rajsferšlus je polako skliznuo. Muškarac je pažljivo, tiho, kao da to nije ništa važno, uzeo njen novčanik. Žena nije primetila ništa. Ali, jedan mladić, oko dvadeset godina, sa slušalicama oko vrata, stajao je sa strane i sve primetio. Video je ruku koja je klizila kroz torbu, kako se otvara rajsferšlus i kako novčanik nestaje.
- Ali nije znao šta da uradi. U autobusu je bilo mnogo ljudi. Neki su bili umorni, neki iritirani, a neki su jednostavno želeli da odu kući. Ako bi on nešto preduzeo, niko se ne bi umešao. A zločinac je mogao biti opasan. Mladić je znao da mora biti oprezan.
Autobus je naglo zakočio i u tom trenutku, pljačkaš je planirao da izađe na sledećoj stanici. Mladić je napravio korak napred i mirno, ali dovoljno glasno rekao: “Gospodine, dajte joj novčanik.” Pljačkaš se okrenuo. Njegov osmeh bio je hladan, kao led. Kao da mu je sve to bila samo igra.
“Koji novčanik? Da li ste možda uzeli pogrešan?” upitao je gotovo prijateljski. Žena je bila iznenađena. Njena ruka je instinktivno krenula prema torbi, a ona je primetila da je rajsferšlus bio otvoren. Lice joj je postalo bledo. Srce joj je počelo brže da kuca.
- “Vratite to,” mladić je ponovio, sada odlučnije. Autobus je postao tih. Svi su slušali. Ali niko nije reagovao. Pljačkaš je pogledao oko sebe, shvatajući da mu niko neće pomoći ako nešto pođe po zlu. On je stisnuo zube i, vrlo nevoljno, posegao za džepom. Novčanik je bio u njegovoj ruci.
Pohitao je rukom, kao da to nije ništa važno: “Ah, pa… jednostavno nisam primetio. Želeo sam da pomognem, rajsferšlus je bio otvoren.” Ali niko mu nije verovao. Žena je uzela novčanik. Njene ruke su drhtale toliko da jedva da je mogla da ga drži. Mladić je samo tiho klimnuo glavom. Pljačkaš je, bez reči, izašao na sledećoj stanici, ne osvrćući se. Autobus je ponovo krenuo.
Zvuk motora, škripa torbi, uzdasi. Žena je prišla mladiću. “Hvala… da nije bilo tebe… nisam ni primetila…” rekla je. On je skromno nasmešio i odgovorio: “Samo sam pažljivije gledao.” A tada je vozač, tiho, ali jasno, rekao kroz retrovizor: “Svi mi ponekad moramo da gledamo pažljivije. Ponekad heroj nije onaj koji viče, već onaj koji ne prođe pored.”
