Komšijski odnosi su godinama već na tapeti,neki tvrde da vole a neki da mrze a šta su odgovorili Hrvati na anketu pogledajte u nastavku.
- U jednoj od najprovokativnijih anketa sprovedenih poslednjih godina na ulicama Hrvatske, građanima je postavljeno jednostavno, ali potencijalno zapaljivo pitanje: „Koju državu najviše mrzite?“ Iako se očekivalo da će odgovori biti puni negativnih emocija, predrasuda i nacionalističkih stavova, rezultati su pokazali sasvim drugačiju sliku – onu koja iznenađuje i možda vraća veru u zdrav razum običnih ljudi.
Anketu su sproveli reporteri koji su obišli više hrvatskih gradova, uključujući Zagreb, Split i Rijeku. Građani različitih uzrasta i zanimanja bili su uključeni, a rezultati su, prema mišljenju mnogih, otvorili važno društveno pitanje: da li mržnja među narodima zaista postoji, ili je ona više proizvod spoljašnjih uticaja – politike, medija i istorijskih narativa?
- Iako su se povremeno mogle čuti predvidive izjave koje uključuju Srbiju ili Bosnu i Hercegovinu, većina odgovora bila je iznenađujuće razumna, smirena i ravnodušna prema ideji mržnje. Mnogi anketirani građani jednostavno su odgovorili da ne mrze nijednu državu, smatrajući takav osećaj besmislenim.
„Zašto bih mrzeo neku državu? Ljudi su ljudi, svuda ima dobrih i loših,“ rekao je jedan sagovornik.Drugi su istakli da se ne žele vraćati u prošlost i da nemaju potrebu da žive u animozitetima koje su generacije pre njih možda nosile. Za njih, mržnja je relikt prošlosti koji samo sprečava napredak i normalan život.
- Jedan od zanimljivijih komentara došao je od čoveka koji je istakao: „Političari nas svađaju. Ja imam prijatelje i u Srbiji i u Bosni, i ne vidim ni jedan razlog da nekoga mrzim. To nije moj problem, to je problem ljudi koji žive od konflikta.“
Anketa jasno pokazuje razliku između političkih tenzija koje često dominiraju naslovnicama i svakodnevice prosečnih građana. Dok su tenzije među državama na Balkanu često prenaglašene u javnom diskursu, obični ljudi ih očigledno ne osećaju istim intenzitetom – ili ih uopšte ne osećaju.
- Još jedan važan zaključak ankete tiče se uloge medija i politike u oblikovanju javnog mnjenja. Mnogi ispitanici su istakli kako mediji često plasiraju sadržaj koji širi netrpeljivost, dok istovremeno putovanja, međuljudski kontakti i iskustva iz inostranstva pomažu u razbijanju predrasuda.
„Živim i radim u Nemačkoj sa ljudima iz celog regiona. Tamo niko ne razmišlja o nacionalnosti. Radimo zajedno, družimo se, sve funkcioniše,“ rekao je jedan sagovornik.
- Upravo ta izloženost drugačijem okruženju često pomaže ljudima da sagledaju koliko su te podele besmislene i koliko su svi, u suštini, slični – sa istim problemima, snovima i potrebama.Zanimljiv je i zaključak koji se nameće nakon ove ankete: možda nije narod taj koji gaji mržnju, već se mržnja stvara, održava i koristi od strane onih kojima odgovara da podeljenost i tenzija postoje.
Dok politički narativi i dalje često guraju teme sukoba i istorijskih razlika, sve je jasnije da obični ljudi, kada im se da prilika da misle svojom glavom i govore iz sopstvenog iskustva, biraju mir, poštovanje i otvorenost.
- Pitanje koje se logično nameće jeste: da li će se ovakav pozitivan pogled proširiti i na ostatak regiona? Da li će i u drugim državama ljudi početi da odbacuju negativne narative i da grade međusobno poverenje?
Jedno je sigurno – ako se više pojedinaca bude vodilo logikom i empatijom umesto predrasudama i strahovima, postoji nada da će Balkan postati region u kojem će dominirati saradnja, međusobno razumevanje i zajednički napredak. A to nije utopija – to je realna mogućnost, ako prestanemo da slušamo one koji žive od razdora i počnemo da slušamo jedni druge.
