Jedna jako tužna vest je odjeknula svetom a najgore od svega je bila infoormacija da je devojčica mogla biti spašena pravovremenom reakcijom policijskih službenika koji su se nažalost oglušili na njen vapaj za pomoć..U nastavku članka za Vas sledi teška priča o tragično nastradaloj Aleksandri..
- Tragedija Aleksandre Maćešanu, petnaestogodišnje devojčice iz Rumunije, ostavila je dubok trag u društvu, ne samo zbog brutalnosti zločina, već i zbog niza propusta i neodgovornosti institucija koje su trebale da je zaštite. Njena priča je postala simbol borbe protiv sistemske ravnodušnosti, ali i bolno podsećanje na ranjivost dece i nemoć pojedinca u borbi sa zatvorenim sistemima.
Dana 24. jula, Aleksandra je, kao i mnogo puta pre, krenula iz sela Dobrosloveni ka gradu Karakalu koristeći autostop. U tom delu Rumunije to je uobičajen način prevoza, s obzirom na lošu povezanost javnim saobraćajem. Međutim, tog dana više se nikada nije vratila kući. Dan kasnije, Aleksandra je uspela da uputi čak tri poziva hitnoj službi, prijavljujući da je oteta, silovana i zadržana u jednoj kući. Iako nije znala tačnu adresu, dala je dovoljno tragova – ime sa vizitkarte i pretpostavljenu lokaciju u naselju Bolde.
- Slušajući njene pozive, lako se moglo uočiti da se radi o devojčici u velikom strahu. Međutim, ono što je dodatno šokiralo rumunsku javnost bila je reakcija operatera. Umesto empatije i hitne pomoći, Aleksandra je naišla na nerazumevanje, pa čak i na grube i bezosećajne odgovore. U trećem pozivu, preklinjala je da joj ostanu na vezi, ali joj to nije bilo omogućeno. Nedugo nakon toga, kontakt s njom je potpuno izgubljen.
Policijska reakcija bila je, blago rečeno, spora. Tek nakon 12 sati, kada je njen otac prepoznao njen glas sa snimaka, započeta je ozbiljnija istraga. Tehnička podrška nije uspela da precizno locira mesto poziva, a dobijene su tri netačne lokacije. Policija se tada oslonila na snimke sigurnosnih kamera i došla do vozila koje je odvelo Aleksandru. To vozilo pripadalo je Đorđu Dinkeu, 65-godišnjem mehaničaru iz Karakala.
- Uprkos tim saznanjima, kuća osumnjičenog nije odmah pretresena. Dozvola je izdata tek 26. jula, a tada su u njegovom dvorištu pronađeni dokazi koji su šokirali naciju – fragmenti kostiju, zubi i pepela. Dinke je uhapšen i priznao da je oteo i ubio Aleksandru, kao i još jednu devojku, Luizu Meljenku. Kasnije je, međutim, negirao svoje izjave, tvrdeći da su iznuđene nasiljem i da je devojke predao kriminalnoj mreži.
Dinke je u mladosti bio izložen nasilju, primoravan da kao dete prisustvuje klanju stoke, što je, kako se veruje, ostavilo trajne posledice na njegovo psihičko stanje. Tokom života je više puta lečen zbog antisocijalnog poremećaja, imao problema s ponašanjem i često gubio poslove zbog nasilja. Nakon što ga je supruga napustila, potpuno se povukao iz društva i postajao sve agresivniji.
- Sumnje u zvaničnu verziju događaja dodatno su pojačane kada je Dinke izjavio da nije ubio devojke, već da su one prodate ljudima iz mreže trgovine ljudima. Neki izvori tvrde da je ta mreža bila povezana s američkom vojnom bazom u Deveselu, gde su navodno maloletnice preprodavane vojnicima. Ove informacije izazvale su diplomatsku pažnju, a nekoliko američkih vojnika ubrzo je vraćeno u SAD.
Javnost je za slučaj saznala zahvaljujući Aleksandrinom ujaku, koji je objavio snimke poziva, pokrećući lavinu nezadovoljstva i protesta širom Rumunije. Rezultat toga bio je talas smena u najvišim državnim institucijama – ministri, šefovi policije i brojni drugi zvaničnici izgubili su svoje funkcije.
- Iako je Dinke osuđen na 30 godina zatvora i obaveznu isplatu odštete porodicama, roditelji Aleksandre i dalje ne veruju da je njihova ćerka mrtva. S obzirom na nedostatak čvrstih forenzičkih dokaza i brojne nelogičnosti u istrazi, oni i dalje tragaju za istinom. Njihova borba postala je simbol borbe protiv institucionalne nepravde, ali i glas u ime svih onih čiji su životi uništeni zbog nesavesnog odnosa sistema prema pojedincu.
Ovaj slučaj nije samo tragedija jedne porodice, već upozorenje čitavom društvu – koliko je važno da se glas svakog deteta čuje i da svaki poziv upomoć bude odgovoreno sa punom ozbiljnošću, jer svaka propuštena sekunda može značiti izgubljen život.
