Kada se spomene Jugoslavija svako se seti neke svoje stvari za kojom ga hvata nostalgija,a mi Vam danas pričamo o tzv pečatima koje imamo svi rođeni tih godina.Šta je zapravo taj naš ožiljak na ramenu i zašto ga imamo pišemo u današnjem članku.
- Sigurno ste primetili da većina ljudi rođenih u bivšoj Jugoslaviji ima mali, kružni ožiljak na gornjoj trećini leve nadlaktice. Možda ste se nekad i pitali otkud vam to, a da pri tom niko nije umeo tačno da objasni. Starijima je to sasvim poznata stvar, ali mlađe generacije, koje su rođene nakon raspada SFRJ, često ostaju zbunjene jer tog ožiljka jednostavno – nema. Pa, u pitanju je BCG vakcina, koja se nekad redovno davala svim bebama, i to odmah po rođenju.
BCG, odnosno Bacillus Calmette-Guérin vakcina, koristi se za zaštitu od tuberkuloze i još se u nekim zemljama smatra važnim sredstvom prevencije najtežih oblika ove bolesti. U bivšoj Jugoslaviji vakcinacija nije bila opcija – bila je obavezna, i to već u prvih 24 do 48 sati života. Zdravstveni sistem je tada bio vrlo organizovan po tom pitanju, a tuberkuloza je predstavljala ozbiljnu opasnost, posebno u posleratnim godinama i periodima intenzivne urbanizacije i siromaštva.
- Vakcina se aplicirala intrakutano, tačno u gornji deo leve nadlaktice, i to je zapravo razlog zbog kog svi stariji građani imaju taj karakterističan trag baš na tom mestu. Nekoliko nedelja nakon vakcinacije, na mestu uboda bi se pojavila crvenkasta, bezbolna papula. Kod otprilike 10% dece papula bi čak prešla u fazu blagog gnojenja, nakon čega bi se u roku od mesec ili dva stvorio mali, okrugli ožiljak – trag koji većina nas danas nosi.
Interesantno je da većina ljudi čak i ne primeti formiranje tog ožiljka. Prođe gotovo neopaženo, a tek kasnije, godinama nakon vakcinacije, ostane kao mala, beležena tačka prošlosti. Provera da li se ožiljak razvio vršila se rutinski, obično između četvrtog i šestog meseca života, a kod onih kod kojih nije bilo vidljivih znakova reakcije, postojala je procedura – revakcinacija.
- Prema savetima tadašnjih pedijatara i današnjih stručnjaka, ukoliko se ožiljak ne bi formirao kod beba mlađih od godinu dana, savetovalo se ponovno davanje vakcine. Međutim, ako dete nije razvilo ožiljak, a već je napunilo 12 meseci, revakcinacija se više ne preporučuje. Razlog je jednostavan – ne postoje jasni dokazi da bi ponovna doza u tom uzrastu zaista imala željeni efekat i pružila dodatnu zaštitu.
BCG vakcina je u svoje vreme bila jedan od temelja javnog zdravstva, naročito u društvima koja su težila kolektivnoj odgovornosti i prevenciji. U Jugoslaviji nije bilo mesta za dileme kada je reč o vakcinaciji – kampanje su bile snažne, organizovane i vođene sa vrha sistema. Sećanja starijih govore da “kod Tita nisi mogao reći ne vakcini”, a borba protiv velikih boginja i tuberkuloze bila je ozbiljna državna stvar. I rezultat toga? Generacije dece su zaštićene u najranijem dobu, a ožiljak je ostao kao simbol jednog vremena i jedne zdravstvene filozofije.
- Danas, kada se vakcinacija i dalje nalazi u centru mnogih rasprava, pa čak i otpora, zanimljivo je vratiti se unazad i podsetiti se kako se nekada to radilo. I kako je jedna mala tačkica na ramenu postala tihi svedok toga da ste rođeni u državi koja je imala jasne planove kada je zdravlje naroda u pitanju.
Dakle, ako se ikada zapitate zašto vaši roditelji i bake i deke imaju ožiljak, a vi ne, odgovor je u vremenu, sistemu i jednoj vakcini koja je, na svoj način, obeležila generacije.
