Tuga i žalost za preminulim ponekada ne jenjava ni godinama nakon što nas napuste a običaji i žalovanje se razlikuju od kraja do kraja.U nastavku današnjeg članka smo za Vas sumirali sve ono što je potrebno uraditi i ispoštovati kada Vas vaši najmiliji napuste…
- Običaji vezani za smrt i sahranu u Srbiji duboko su ukorenjeni u narodnu tradiciju i religijsko nasleđe, a i danas mnogi poštuju pravila koja se prenose s kolena na koleno. Iako se razlikuju od kraja do kraja, svi imaju za cilj da izraze poštovanje prema pokojniku, pruže utehu ožalošćenima i obezbede duhovni mir duši preminulog.
Jedan od najrasprostranjenijih običaja jeste nošenje crnine. U znak žalosti, članovi uže porodice pokojnika oblače crnu odeću odmah nakon smrti. U prošlosti je to bila strogo poštovana praksa – žene su nosile crne marame, a muškarci crne košulje ili flor (crni povez oko ruke). Period nošenja crnine najčešće je trajao godinu dana, tokom kog se nisu organizovala nikakva veselja, svadbe, proslave ili javna okupljanja. Danas se ta praksa ponešto ublažila, pa mnogi nose crninu do 40 dana ili najviše pola godine, u zavisnosti od ličnog stava i porodične tradicije.
- Zanimljivo je da se, bez obzira na smrtni slučaj u porodici, krsna slava ne izostavlja. I dalje se slavi, jer se u molitvama tog dana pominju i duše preminulih. I sveštenici potvrđuju da je upravo u takvim okolnostima još potrebnije duhovno okupljanje porodice.
U narodnom predanju smrt je često povezana s nizom simboličnih radnji i zabrana. Verovalo se da osoba koja zaspi dok je u kući preminuli, može “sresti” smrt i biti sledeća. Zato su porodice, posebno u nekim ruralnim krajevima, budne dok se ne završi prva noć nakon smrti. Ukoliko pokojnik umre s otvorenim očima, smatralo se da će prva osoba koja ga pogleda nakon smrti – biti sledeća koja će umreti.
- Postoje i mnoge druge legende. Ako pokojnik u džepu ima šibice, verovalo se da će se povampiriti. Da bi se to sprečilo, ponekad se pribegavalo ubadanju tela iglom. Takođe, svi prozori i vrata u kući se otvaraju da bi duša mogla da “izađe”, a ogledala se prekrivaju kako duh preminulog ne bi ostao među živima. U nekim delovima, nameštaj i posuđe se čak okreću naopako, a voda kojom se pokojnik kupa smatra se nečistom i opasnom, pa se pazilo gde se prosipa.
Pogrebna povorka u nekim krajevima izbegava prolazak kroz polja, livade ili stada, jer se veruje da mrtvo telo može loše uticati na biljke i životinje. Nasuprot tome, u nekim slučajevima, bolest kod živih, posebno kod dece, pripisivala se demonskom uticaju. Zato su bolesnu decu iznosili ispred pogrebne povorke, kako bi “bolest prešla” na pokojnika.
- Zanimljivo verovanje postoji i u vezi sa rodbinom rođenom u istom mesecu. Smatralo se da je sudbina povezana, pa ako jedan preminuće, i drugi može uskoro. Da bi se izbegla nesreća, organizuje se takozvani “otkup” pokojnika, ritual koji bi simbolično prekinuo tu vezu.
Pojedini krajevi imaju i neobične obrede. U okolini Zaječara, na groblju se članovi rodbine gađaju komadićima zemlje – veruje se da onaj ko bude pogođen neće biti “sledeći”. Negde se organizuje gađanje strelom u metu, a ko pogodi, dobija imanje pokojnika.Još jedno često poštovano pravilo je da se sa groblja ne vraća istim putem kojim se došlo – kako duša pokojnika ne bi mogla da se “vrati” kući.
- Poseban i veoma redak običaj jeste pravljenje lutke s likom pokojnika. U nekim sredinama, žene iz uže porodice lutku svakodnevno oblače i kupaju – ovaj ritual traje dve godine ako je u pitanju žena, ili dve i po godine ako je preminuli muškarac. Nakon tog perioda, lutka se odnosi na grob.
Parastosi su takođe važan deo posmrtnog običaja. U vlaškim krajevima, postoji strogo pravilo da niko za sofrom ne sme ustati dok najstariji za stolom ne završi s jelom, kako bi se zaštitili mlađi članovi porodice od nesreće ili prerane smrti.Iako mnoga od ovih verovanja deluju surovo ili arhaično, ona su deo kulturnog i duhovnog identiteta naroda. Kombinacija pravoslavne vere i narodne mitologije oblikovala je jedinstvene običaje koji i danas u mnogim krajevima žive kao izraz poštovanja prema preminulima i kao sredstvo za lakše suočavanje sa gubitkom.
