Ukoliko ste iskreni vernik koji prati sve običaje i tradicije onda za Vas danas otkrivamo da Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obilježavaju Prepodobnog Zosima i Jakova, a mi danas za Vas donosimo par narodnih verovanja i običaja koji se vežu za današnji praznik…
Danas se u manastiru Tumane obeležava njegova slava, a sama svetinja već decenijama privlači veliki broj vernika i hodočasnika iz svih krajeva sveta. Ovo mesto je posebna tačka duhovnosti u Srbiji, a razlog tome nisu samo bogata istorija i predanja vezana za njegov nastanak, već i sveci koji su u njemu živeli i koji su ostavili neizbrisiv trag svojim podvižništvom i čudotvorstvom. Među njima posebno mesto zauzima Sveti Jakov, savremeni svetitelj koji je u manastiru našao svoj večni mir.
- Sveti Jakov je živeo u periodu između kraja 19. i prve polovine 20. veka. Bio je izuzetno obrazovan čovek, dvostruki doktor nauka, što ga je u to vreme činilo jednim od najobrazovanijih ljudi svoga doba. Njegova karijera započela je u Francuskoj, gde je radio u Kraljevskoj ambasadi, vodeći život kakav se može opisati kao svetovni i uspešan. Međutim, snaga reči i propovedi vladike Nikolaja Velimirovića, koga je susreo tridesetih godina prošlog veka, duboko su ga dirnule i preokrenule njegov život. Pod tim utiskom ostavlja sve svetovne dužnosti i odlučuje da se zamonaši, postajući iskušenik, a kasnije i monah upravo kod Svetog vladike Nikolaja.
Za sebe je kasnije govorio da je taj susret sa Bogom i pobožnim ljudima bio trenutak preobražaja, trenutak kada se osećao kao da je ponovo rođen. Njegovi savremenici zapamtili su ga kao monaha svetog života, čoveka koji je svojom čistotom, posvećenošću i pobožnošću odavao utisak nekoga ko je već za života dosegao svetost. Njegov misionarski rad tokom Drugog svetskog rata bio je od ogromnog značaja, ali i povod za stradanje. Putovao je po Srbiji šireći veru, hrabreći i ujedinjujući narod, ali su ga zbog toga vlasti posle rata gonile i teško progonile.
- Posebno je teško stradao krajem 1945. godine kada je u Trsteniku bio brutalno pretučen, iako je narod tražio da mu se sačuva život jer su ga izuzetno poštovali. Kasnije, na putu ka manastiru Tumane, ponovo je napadnut i teško povređen. Umro je 16. februara 1946. godine, a po sopstvenoj želji, iako monah žičke eparhije, zamolio je da bude sahranjen upravo u manastiru Tumane, na monaškom groblju. Time je zauvek ostao vezan za ovo sveto mesto.
Manastir Tumane danas je jedno od najposećenijih mesta u Srbiji, a razlog za to, prema rečima igumana manastira, jesu svetitelji koji u njemu počivaju. Tu se nalaze mošti dvojice svetih ljudi: Svetog Zosima, Tumanskog Sinaita iz 14. veka, i Svetog Jakova Novog Tumanskog. Njih dvojica su, prema predanju i veri naroda, darovani od Boga darom čudotvorstva, pa kod njihovih moštiju ljudi dolaze tražeći utehu, ozdravljenje i blagoslov. Ono što je posebno upečatljivo jeste da ne dolaze samo pravoslavni vernici, već i ljudi drugih vera, vođeni verom u moć molitve i Božiju milost.
- Sam manastir Tumane ima bogatu i zanimljivu istoriju. Njegovo poreklo vezuje se za 14. vek, a prvi pisani tragovi datiraju iz 16. veka. Jedno od najpoznatijih predanja govori da je ktitor manastira bio upravo slavni junak Kosovske bitke, vojvoda Miloš Obilić. Legenda kaže da je Miloš u lovu nehotice ustrelio pustinjaka Svetog Zosima, koji je živeo u pećini u blizini današnjeg manastira. Kada je pokušao da ga spase i odvede svom dvoru, na mestu gde danas stoji manastirska crkva, Zosim je izgovorio reči „Tu me mani“, želeći da umre na tom mestu. U znak kajanja, Miloš je započeo gradnju crkve na njegovom grobu.
Po drugom predanju, u trenutku kada je crkva bila gotovo završena, stigli su glasnici kneza Lazara sa porukom da Miloš mora da pođe u boj protiv Turaka i da ostavi zadužbinu. Zbog dvostrukog ponavljanja izraza „tu mani“ – jednom od strane Svetog Zosima, a drugi put u poruci kneza Lazara – narod je ovu svetinju nazvao Tumane. Manastir je kasnije dovršen i obnovljen posle Kosovskog boja, a do danas se održao kao značajno duhovno uporište.
- Sveti Zosim bio je pripadnik grupe isihasta, poznatih i kao Sinaiti, koji su u vreme kneza Lazara naseljavali Srbiju. Oni su se povlačili u pećine i pustinje, posvećujući život molitvi i tihovanju. Iako nema sačuvanih istorijskih podataka o njegovom životu, predanja i sećanja naroda sačuvala su uspomenu na njega kao velikog molitvenika i duhovnika. Upravo ta predanja i danas inspirišu vernike da dolaze u manastir i da u molitvi traže utehu.
Poseban deo duhovnog života manastira predstavljaju molitve koje se upućuju Svetom Zosimu i Svetom Jakovu. Vernici veruju da oni zastupaju pred Bogom sve one koji im se obraćaju sa ljubavlju i verom. Mnogi koji dolaze u Tumane donose svoje brige, bolesti i životne teškoće, tražeći utehu i duhovno isceljenje. Iguman i bratstvo manastira svedoče da se vernici neretko vraćaju sa pričama o pomoći i čudima koja su doživeli posle molitve pred moštima svetitelja. Molitve koje se izgovaraju u manastiru posvećene su zdravlju, miru i utehi. U njima se sveci mole da niko ko im se obrati ne ostane bez pomoći, već da svako, makar i najmanji Hristov sluga, pronađe snagu i nadu. Ove molitve nisu samo reči, već i način da se narod poveže sa duhovnim iskustvom i da pronađe smisao u iskušenjima života.
Zahvaljujući svojim svetiteljima, bogatoj istoriji i živom duhovnom životu, manastir Tumane danas predstavlja jedno od najvećih svetilišta u regionu. Njegova vrata otvorena su svima – i onima koji traže molitvu, i onima koji žele duhovni mir, kao i onima koji dolaze da se poklone i osete blizinu svetitelja. Zato ne čudi što se u danima njegove slave okuplja veliki broj vernika, a priče o čudima i utehi nastavljaju da se prenose s generacije na generaciju, učvršćujući značaj ovog manastira u srpskoj duhovnosti i identitetu.
