Ponekada je put do pakla popločan dobrim namerama.Majke u preteranoj brizi za svoju decu mogu uraditi ili doneti neke pogrešne odluke koje verovali ili ne mogu ostaviti doživotni pečat na život deteta.U nastavku današnjeg članka pročitajte par stvari o toksičnim odnosima između majke i dece..
- Toksični odnosi s roditeljima, posebno s majkom, mogu ostaviti duboke, dugotrajne posledice koje se često protežu daleko u odrasli život. Iako se roditeljski odnosi idealizuju kao bezuslovni i puni ljubavi, realnost je da oni mogu biti izvor boli, emocionalnih rana i disfunkcionalnih obrazaca ponašanja koji se prenose i ponavljaju.
Detinjstvo je period u kojem su naša osećanja najintenzivnija, a emocionalna povezanost s majkom temeljna za zdrav razvoj. Ako je ta veza toksična, posledice mogu biti dalekosežne. Osobe koje su odrasle uz majke koje su bile emocionalno nedostupne, preterano kritične, manipulativne ili dominantne često kasnije pokazuju specifična ponašanja u međuljudskim odnosima.
- Jedan od prvih znakova da postoji rana iz detinjstva jeste nagomilavanje negativnih emocija. Ljudi koji su imali toksičan odnos s majkom često osećaju strah, stid, napetost ili nelagodnost kada razmišljaju o njoj. Ti osećaji se ne smanjuju s vremenom, već se zadržavaju kao nerešena tuga. Ponekad pokušavaju da racionalizuju majčino ponašanje, govoreći sebi da su i sami krivi ili da je majka imala sopstvene teškoće. Ali ukoliko ova opravdanja služe da se potisne bol, a ne da se prihvati stvarnost, onda ona ne vode ka ozdravljenju, već ka još dubljem unutrašnjem konfliktu.
Odnos sa majkom oblikuje i način na koji pojedinac reaguje na sukobe. Neki ljudi postaju preterano pokorni, bežeći od svake konfrontacije, dok drugi razvijaju agresivne mehanizme odbrane. Oni koji su se kao deca morali povinovati kako bi izbegli kaznu ili odbacivanje često i kao odrasli ne umeju da se zauzmu za sebe. S druge strane, oni koji su trpeli emotivne povrede bez mogućnosti da se zaštite, mogu kao odrasli reagovati naglo, grubo i bez povoda, pokušavajući da preduhitre povredu.
- Još jedna česta posledica toksičnog odnosa s majkom jeste problem u prihvatanju ljubavi i bliskosti. Ako je majka bila osoba čija je ljubav bila uslovna, dete uči da ljubav treba da se zasluži, a ne da se prima bezuslovno. U odraslom dobu to vodi ka strahu od napuštanja i poteškoćama u vezama. Takve osobe često očekuju da će svaka pokazana ljubav biti povučena, što ih tera da emocionalno testiraju partnere ili da same uskrate naklonost kao oblik samoodbrane.
Traženje kozavisnih odnosa je još jedan obrazac koji proističe iz detinjstva s dominantnim roditeljem. Kada je majka zahtevala da dete bude stalno zavisno od nje, dete ne nauči kako da bude samostalno i emocionalno stabilno. Odrasla osoba tada nesvesno traži iste obrasce u ljubavnim vezama – ili želi da bude potrebna drugima kako bi se osećala voljenom, ili očekuje od partnera da u potpunosti preuzme brigu o njenim osećanjima i životnim potrebama. Ovakvi odnosi retko kad vode ka zadovoljstvu, a češće završavaju osećajem gubitka identiteta i kontrole.
- Toksične majke često koriste kritiku kao sredstvo kontrole. Njihova deca uče da svoj unutrašnji glas oblikuju po njenom uzoru – strogo, osuđujuće i bez milosti. Odrasla osoba tada postaje sopstveni najgori kritičar. Perfekcionizam, stalni strah od greške i osećaj da nikada nisu dovoljno dobri prate ih u svim životnim aspektima.
Potraga za stalnom potvrdom je još jedna posledica emocionalne nestabilnosti u detinjstvu. Kada deca ne dobijaju dosledno emocionalno priznanje od roditelja, oni kasnije tragaju za validacijom kod partnera, prijatelja i kolega. Uvek im treba neko spolja da ih podseti da vrede, jer nisu uspeli da izgrade stabilno samopoštovanje u najranijim godinama.
- Lečenje ovakvih rana nije jednostavno i zahteva vreme, introspekciju, podršku i često profesionalnu pomoć. Ali važno je znati da nije kasno da se ti obrasci prekinu. Prvi korak je prepoznavanje da je odnos s majkom bio toksičan, ne da bi se optuživalo, već da bi se preuzela odgovornost za sopstveni život. Postavljanje granica, razvijanje unutrašnjeg samopouzdanja i učenje zdravih emocionalnih reakcija – sve su to elementi procesa izlečenja.
Ne možemo promeniti ono što nam je učinjeno kao deci, ali možemo odlučiti da ta prošlost ne diktira našu budućnost. Nije lako raskinuti s emocionalnim nasleđem koje nosimo od roditelja, ali je moguće. A kada to učinimo, postajemo slobodni da volimo, živimo i osećamo bez straha da će nas neko emocionalno uništiti – jer znamo da vredimo i bez njihove potvrde.
