“Nekako naša deca već od malih nogu uče da su ta neka Austrija, Nemačka i Švajcarska zemlje budućnosti, da je to tamo med i mleko, da tamo ima pregršt para, a fino se radi. Plate su ogromne, vlada te čuva kao kap vode na dlanu i živiš život sretno i zadovoljno.”, riječi su naše državljanke Marine, koja je kao gastarbajter krenula u Njemačku da obezbjedi bolji život za svoju porodicu.
Već godinama unazad, veliki broj ljudi s Balkana odlazi “trbuhom za kruhom” put zemalja zapada, a jedina želja im je da kroz deceniju ili više njih, zaradi dovoljno novca za normalan život. Jedna od njih je i Marina, koja je u trenutku kada je imala 40 godina i kćerku pred upisom na fakultet, odlučila da ode put Nemačke, gdje je godinu dana radila kao pomoćni radnik u kuhinji.
-Odmah da raščistimo – to ništa nije tako. Ako je čovek snalažljiv, vredan i uporan on će imati novca i u kod kuće i u Nemačkoj. Ja sam se zaputila u Nemačku da obezbedim ćerki potreban novac za školovanje. Provela sam tamo godinu dana kod poznanice koja je iz mog rodnog mesta. Radila sam kao pomoćni radnik u kuhinji. Radilo se od jutra do mraka sa veoma malim pauzama. I tako je svugde. Stan srećom nisam morala da plaćam, a da jesam skoro čitava plata bi mi odlazila na troškove stana što je sasvim apsurdno. Živela sam dobro i u domovini samo mi je trebalo više novca – priča Marina.
Kako je rekla, tokom boravka u Njemačkoj, upoznala je puno naših ljudi. Tom prilikom, shvatila je da se model njihovog ponašanja veoma razlikuje kada su u Njemačkoj i kada dođu u domovinu.
-Drugo, upoznala sam mnogo naših ljudi koji tamo žive i mogu iskreno da vam kažem i potpišem, ti ljudi nisu isti kad su u inostranstvu i kad se vrate u rodni kraj. Isti ti ljudi se u domovini rasipaju, žive kako bi im ljudi rekli “Jao to su ovi iz Nemačke, kako oni dobro žive”, a zapravo je to samo lažna elita. Novac se štedi da bi se vratili u rodni kraj 2-3 puta godišnje, letovanje moraju da planiraju godinu dana unapred i sve im je isprogramirano, nema prostora za spontane stvari i događaje. Tamo se bakšiš ne ostavlja, gleda se u poslednji cent, i ako im ne vratiš do poslednjeg centa onda se bune – rekla je ona svojevremeno.
-Kada idu u supermarket, ne daj Bože da im ostane onih 50 centi u kolicima “trči, krši, lomi, vraćaj se po 50 centi, kako to da ostane, a kod kuće ćemo da glumimo elitu. Čisto prostačenje. Isti ti ljudi kada dođu ovamo, drže predavanje o moralu i životu, oni sve znaju i savetuju kako svi trebaju da odu u inostranstvo, da ovde nema života, a ja im samo odgovorim: “E pa dragi moji, ja sam ovde poživela bolje i kvalitetnije nego pola naroda u Nemačkoj” – rekla je ona na kraju ispovjesti.
