Davne 1922. godine, krajem augusta uzburkala je tadašnju mirnu beogradsku čaršiju jedna informacija. Novine su objavile da su pronađeni ljudski kosturi pri kopanju temelja za novu zgradu u dvorištu kafane „Zlatni top“.
Otkriće je ubrzo stabljeno pod veo „prastarih zlo*ina“, što je čitaocima dalo priliku da temu dodatno dopune „saznanjima“, i nafilovanu „istinu“ prepričavaju onima koji je nisu baš tog dana pročitali.
Javili su se ubrzo i oni koji su negirali da se na mjestu gdje je sazidana kafana „Zlatni top“ ranije nalazila drumska mehana, u kojoj su putnici pljačkani i u*ijani, pa zatim „na brzu ruku preko noći zatrpavani u bašti“.
Novine prenose da je “jedan od naših dobrih rodoljuba i memoarista, kad je, kao mladić, još 1837. godine prošao putem, koji vodi od današnjeg staroga groblja ka Terazijama, pričao sledeće”:
„Groblje baš pored puta. Nigdje onuda ni jedne kuće ni žive duše… Izađem na sadašnju marvenu pijacu, kod bivše Batal-džamije. Tu oko batal-džamije cesarevci su pri opsadi Beograda pod Laudanom u godini 1789, septembra mjeseca, prve redute protiv grada podigli“ – navodi se u tekstu.
– U svim tim ratovima mnogo je na tim rovovima izgi*ulo ljudi, a mnogo je i pogu*ljeno, mnogima su i glave od**ečene, pa su tu u blizini i zakopavani. I ovi nađeni kosturi mogu biti porijeklom iz vremena tih ra*ova – zaključuje se u članku.
Novinari su otkrili još je*ivih podataka iz naše istorije.
– Kad je kopano za temelj današnje palate „Rosija“ u kojoj se nalazi kafana i hotel „Moskva“ otkrivena je jedna velika tajna – jedna peštera . I u toj pešteri nađen je jedan kostur u lancima, i nekakav fes, koji nije bio strunuo. Osim toga nađene su još po neke sitnice koje ukazuju na ova strašna mu*enja iz 1814. i 1815. godine, kada su mnogi ljudi pohvatani u vrijeme Hadži-Prodano bune, vrgnuti na kolje i pogu*ljeni.
„Na Vračaru od Tašmajdana do Stambol-Kapije, s obe strane puta stoji parada od ljudi, na kolje na**jenih, imade ih po 60 ili 70, među ovima imade popova i kaluđera, i mnoge su psi izjeli, dokle su mogli dohvatiti“.
Ovi mučenici stradali su, piše potpisnik redova u Vremenu, zbog toga, što su željeli da se oslobode od tuđinske vlasti i tuđinskog jarma.
– Nekoji od ovih mučenika na kolju imao je još toliko snage da grdnjom ili preklinjanjem učini da mu ko pri pomrčini pištoljem muke prekrati. Ovakvih mučenja viđao je Beograd i ranije, ali ona nikad nisu bila tako mnogobrojna, kao ono na Savincu, 5 decembra 1914 g. i o sv. Savi 14. januara 1815 godine.
